Истраживање: Ментално здравље особа у ситуацији бескућништва

Представљање резултата истраживања „Ментално здравље особа у ситуацији бескућништва: анализа јавних политика и индивидуалних потреба“

Ауторка: Кристина Јадрановић, у сарадњи са организацијом ПИН (Психосоцијална мрежа иновација)

Место реализоване студије: Београд

У којој се позицији налазе особе у ситуацији бескућништва, као једне од најмаргинализованијих друштвених група? Какав је законски оквир и доступне институционалне услуге? Какво је искуство особа у ситуацији бескућништва када је о томе реч, а посебно када се ради о здрављу и менталном здрављу? Циљ овог истраживања је да пружи увиде и одговори на дата питања, да разуме искуства бескућништва, начине уласка у ту ситуацију, као и најважније баријере и ресурсе за излазак из ње, са фокусом на улогу менталног здравља. 

Методологија овог истраживања је квалитативна, а истраживање је обухватило више аспеката. Први део је подразумевао деск-анализу, тј. анализу законских и стратешких докумената релевантних за тему менталног здравља. Истраживање такође садржи пет интервјуа са пружаоцима услуга из невладиног сектора који раде директно са особама у ситуацији бескућништва. Њихова перспектива је била значајна не само што директно раде са особама у ситуацији бескућништва, већ и што настоје да утиче на јавне политике. У главном делу, истраживање је обухватило 18 интервјуа са особама у ситуацији бескућништва и онима који су изашли из те ситуације. Узорком смо настојали да обухватимо све четири категорије бескућништва према најприхваћенијој класификацији бескућништва од стране ФЕАНТС-е (European Federation of National Organisations Working with the Homeless). Тако је у истраживању учестовало шест особа без крова над главом (особе које су на улици, у напуштеним кућама, у ходницима зграда...), две особе у неадекватном смештају (гараже, подруми...), шест особа у несигурном смештају (нпр. привремено смештени код пријатеља, привремено успевају да плате приватан стан уз помоћ...), као и једна особа која се налази у институционалном смештају. У истраживању су такође учествовале три особе које су категоризоване као особе које су изашле из ситуације бескућништва, што нам је било нарочито значајно ради анализе примера позитивне праксе. Критеријуми за дефинисање да је неко изашао из те ситуације, јесте да особа дужи временски период има адекватан смештај, као и да је достигла одређени степен стабилности у различитим доменима (у погледу пословног живота, менталног здравља...). Узорак је обухватио пет жена, 12 мушкараца и један пар, при чему је распон година од 28 до 71 године.

Мањак бриге и подршке

Анализа јавних политика је пре свега указала на одсуство стратешког приступа бескућништву и непрепознатост особа у ситуацији бескућништва у јавним, како стамбеним, тако и здравственим политикама. Различита права ових особа – на физичко и ментално здравље, становање, на лична документа – нису у довољној мери задовољена постојећим законским и институционалним могућностима. 

Институционални оквири здравственог система нису прилагођени специфичностима ове популације, што за последицу има неадекватну здравствену заштиту – како физичког, тако и менталног здравља. Поврх индивидуалних фактора, попут смањене и променљиве мотивације за лечењем, аутостигме и избегавања институција, приступ лечењу је отежан и због непоседовања здравствене књижице, дискриминације и захтева који су неусклађени са њиховом животном ситуацијом (нпр. захтев за сарадником у лечењу од болести зависности; употреба технологија за заказивање...). Чак и када је омогућен приступ лечењу, квалитет лечења је упитан због присутне дискриминације, а оптималност лечења због неадекватних услова живота.

Потом, када је реч о програмима подршке становању особа у ситуацији бескућништва, они не постоје, а важеће опште стамбене политике (стамбена подршка) углавном нису доступне особама у тој ситуацији. Особама у Београду је доступан привремени смештај једино у Прихватилишту за одрасла и стара лица, али је приступ отежан због недовољних смештајних капацитета и компликованих процедура смештања. Услед перципиране препуњености, лоше комуникације са особљем, као и строгости и затворености, многи су и немотивисани да користе тај смештај. 

Велики део особа у ситуацији бескућништва не поседује лична документа, чиме им је онемогућен приступ здравственој и социјалној заштити, као и отежано легално запошљавање. Процедура пријаве пребивалишта на адресу центара за социјални рад није у потребној мери осетљива на специфичности бескућништва (теренске провере нису у складу са покретношћу особа) и не спроводи се довољно ургентно, услед чега многе особе, чак и уз подршку НВО, отежано остварују то право. Особе које нису корисници НВО, често нису ни информисане о постојању те законске могућности. 

Преживљавање као свакодневица

Начини уласка у ситуацију бескућништва су врло хетерогени, али животну ситуацију пре бескућништва често одликују одсуство блиске социјалне мреже и подршке, проблеми менталног и физичког здравља, као и финансијски проблеми. Међу најчешћим преломним тренуцима за улазак у ситуацију бескућништва јесу животне тешкоће настале услед проблема менталног и физичког здравља који утичу на функционалност особе (пословна активност, односи са породицом, итд.). И у одсуству проблема менталног здравља, чести преломни тренуци су такође и остајање без сталног посла, породични проблеми и губитак стамбене сигурности услед остајања без родитељског старања и других видова подршке у младости, као и депортација у Србију (повратници према споразуму о реадмисији). 

Живот без крова над главом карактерише неизвесност, животна угроженост, изложеност насиљу и крађама, стигматизација и повлачење од друштва, као и стална усмереност на преживљавање и задовољавање егзистенцијалних потреба. Такав живот углавном води погоршавању менталног стања, постојећи симптоми се појачавају, појављују се нови проблеми... С друге стране, неки испитаници показују и значајну резилијентност тј. одсуство проблема менталног здравља, што су најпре они који пре бескућништва нису имали такве проблеме. Дружење са другим особама у ситуацији бескућништва, достојанствен третман од стране других људи и спремност да им помогну, хобији, осећај продуктивности и помагање другима су значајни оснажујући ресурси њихове свакодневице. 

Баријере на сваком кораку

Услуге невладиних организација представљају важну подршку свакодневном функционисању, те су запослени у овим организацијама значајни у контексту психолошке подршке. Важне препреке коришћењу тих ресурса су неинформисаност, као и проблеми менталног здравља. Долазак на место где се услуга пружа за поједине представља проблем услед избегавања контакта са другим особама у ситуацији бескућништва, проблема са здрављем... У контакту са центрима за социјални рад су најчешће обесхрабрени да користе њихове услуге, а нарочито је присутан отпор у раду са особама које имају теже проблеме менталног здравља. Бројне баријере спречавају излазак из ситуације бескућништва, од којих неке могу постојати и пре бескућништва (проблеми менталног/физичког здравља, негативна искуства на тржишту рада...), а неке управо бескућништво доноси, попут продубљивања проблема менталног/физичког здравља, тешкоћа у одржавању хигијене, непоседовања личних документа, као и дискриминације и стигматизације. 

Упркос томе, ни државни ни невладин сектор не пружају систематична подршка изласку из ситуације бескућништва. Изузетак представљају поједини примери позитивне праксе од стране НВО (индивидуалан и интегрисан приступ спрам потреба и постојећих ресурса особе). 

Препоруке и смернице

На основу резултата дате су препоруке за даље интервенције које би водиле унапређењу квалитета живота особа у ситуацији бескућништва, као и адекватнијој превенцији и сузбијању бескућништва. Ради побољшања квалитета њиховог живота потребно је убрзати и прилагодити процедуру пријаве пребивалишта на адресу центара за социјални рад и тиме олакшати приступ личним документима. У оквиру центара за социјални рад, као и невладиних организација је потребно уложити додатне ресурсе у теренски рад, информисање и регрутовање нових корисника, и јачати ресурсе за рад са корисницима са проблемима менталног здравља кроз едукације и запошљавање додатног кадра. Потребно је и усмерити додатну пажњу на особе које су нарочито вулнерабилне (нпр. трауматска искуства, проблеми физичког здравља и инвалидитети) и прилагодити начин пружања услуга у том случају. Такође, важно је развијати нове политике усмерене на превенцију и сузбијање бескућништва. У контексту и превенције и сузбијања је важно јачати подршку менталном здрављу и обезбедити бесплатну подршку менталном здрављу особама у свим фазама бескућништва (у ризику од бескућништва, у ситуацији бескућништва, као и онима који су изашли из те ситуације). Коначно, потребно је понудити нове опције (индивидуалног) смештаја, уз свеобухватан и интегрисан приступ подршци изласку, што подразумева подршку запошљавању, менталном здрављу...

Цело истраживање можете преузети ОВДЕ

Ово истраживање је настало у оквиру Програма подршке истраживачима “Дијалог промена” који спроводи Београдска отворена школа у оквиру пројекта “Дијалог промена: Подршка реформама кроз сарадњу организација цивилног друштва и јавних власти”. Пројекат је подржан од стране Делегације Европске уније у Србији. 

За садржину истраживања искључиво је одговорна ауторка Кристина Јадрановић и садржина нужно не одражава ставове Београдске отворене школе нити Европске уније.