До интеркултуралног образовања можемо заједно

Европски покрет у Србији покренуо је иницијативу формирања Међусекторске радне групе за развој интеркултуралног образовања у средњим школама у оквиру пројекта „Заједно за равој интеркултуралног образовања" са циљем умрежавања и сарадње организација цивилног друштва, средњих школа и представника/ца релевантних јавних интитуција у области унапређења квалитета образовања о људским правима, са фокусом на интеркултурално образовање. 

Тим поводом, 12. септембра је у Медија центру у Београду, одржана је конференција  „Заједно за развој интеркултуралног образовања", посвећена представљању резултата пројекта и заједничком осимишљавању даљих праваца међусекторског залагања за равој интеркултуралног садржаја и вештина међу младима у систему средњег образовања. Посебан фокус конференције био је на представљању документа Предлог јавне политике  „Интеркултуралност у образовању" око којих су се усагласиле све 24 чланице Међусекторске радне групе за развој интеркултуралног образовања.

Драгана Ђурица, генерална секретарка Европског покрета у Србији, у уводном обраћању истакла је да је циљ данашњег скупа представљање резултата рада истоименог пројекта, који су спровели кроз јавни дијалог и сарадњу јавних институција и ОЦД, а све у сврху доприноса и побољшања образовног система средњих школа кроз предлоге за унапређење садржаја о интеркултуралности. Она је навела да је циљ конференције представљање предлога јавне политике објављене у публикацији  „Интеркултуралност у образовању", која садржи конкретне препоруке усмерене ка јавним институцијама, средњим школама, ОЦД и шире, а све у циљу унапређења интеркултуралног образовања. „Интеркултуралност и њена примена у образовању помажу интеграцији националних и етничких заједница, као и повећању емпатије и разумевања међу младима и смањењу свега онога што нас као друштво данас боли, а то су насиље и говор мржње, и подстиче унапређење људских и мањинских права", навела је Ђурица. Она је истакла да је Европском покрету у Србији сваки напредак у овој области важан, посебно имајући у виду да само „друштво које вреднује различитост може бити демократско друштво које је зрело за интеграцију у Европску унију".

Програмски директор Београдске отворене школе, Владимир Павловић, подсетио је да се пројекат спроводи у оквиру великог програма Београдске отворене школе „Дијалог промена" у сарадњи са неколико партнера- Министарством за људска и мањинска права, Републичким секретаријатом за јавне политике, Центром за јавне политике ЕУ Универзитета у Београду и Међународним центром Олоф Палме. Павловић је навео да пројекат садржи компоненту дијалога између различитих страна, а за округлим столом су се нашли представници јавних власти, научно-образовних институција и експерти, односно сви који су потребни да се разговара о једној јавној политици и да се дође до заједничких решења. „Пројекат је битан јер гађа тему која се повлачи испод радара, док се не деси нешто лоше. Тема интеркултуралности као мотора развоја мора бити препозната и драго ми је да сте то препознали. Она се бави стратешким и институционалним нивоом, али оно што је посебно важно јесте да се бави и променом свести, дискурса, начина размишљања и разговора о овој теми".

Игор Јојкић је представио презентацију предлога јавне политике: „Интеркултуралност у обрзаовању". Он је навео да су идентификовани изазови у примени интеркултуралности у образовању: Недовољна умреженост ОЦД које се баве активностима које постичу развој интеркултуралности. Недовољно познавање концепта интеркултуралности код наставника и других релевантних актера односно недостатак компетенција за интеркултурално образовање. Ова презентација је лоцирала и узроке, а то су недовољно разумевање појма и суштине интеркултуралности од стране наставника, школских управа и других релевантних тела у образовном систему. Уз то, у узроке се убраја и искуство ОЦД у реализацији неформалног образовања у области интеркултуралности. „ОЦД нису укључене у довољној мери у размену досадашњег искуства и постигнућа у области неформалног образовања, а на тему интеркултуралности младих", навео је Јојић. Последице недовољне заступљености и развијености практичне примене концепта интеркултуралности у образовању могу се огледати у „недовољној интеграцији националних и етничких заједница, одсуству емпатије и разумевања међу младима, порасту насиља и говора мржње те даљем занемаривању људских и мањинских права”. Предлог јавних политика садржи преопоруке за Министарство просвете, наставнике и организације цивилног друштва.

Потом је уследио први панел, на којем је модерацију водила Зорана Миловановић из Европског покрета у Србији. Виолета Влајковић Бојић, саветница координатора Завода за унапређивање образовања и васпитања Влада Републике Србије, рекла је да је ово први корак, односно постављење оквира и истакла да је рад свих чланова на пројекту био волонтерски. Она се осврнула на институцију из које долази, Завод за унапређивање образовања и васпитања и истакла: „Највећи изазов у мом послу је рад и сарадња са представницима Националних савета националних мањина, зато што националне мањине чине нашу Србију етнографском фреском, а сва подршка и допринос који можемо дати у креирању њихових програма за мене представља право задовољство“. Влајковић Бојић је нагласила да је највеће преимућство посла који обавља  непосредни контакт са наставницима и ослушкивање њихових потреба. „Интеркултура је експлитицно или имплицитно заступљена у програмима наставе и учења, а Завод креира предлоге наставе и учења. Интеркултура је посебна компетенција у програму наставе учења за страни језик јер да бисмо развијали комуникативну компетенцију неопходно је да знамо културу понашања и опхођења у односу на другу културу. Припадници других култура, нација и земаља су присутини, односно повећан је број страних ученика у нашој земљи. Да бисмо њима олакшали развијање њиховог личног и академског развоја, креиран је програм српски као страни језик, кроз који се имплицира свест о другом, као другачијем. Такође, треба споменути грађанско васпитање, које је прожето свим компетенцијама за демократску културу. Програми стручног усавршавања садрже преко двеста програма који се баве интеркултуром”.

Мелита Ранђеловић, председница Националне асоцијације наставника/ца грађанског васпитања и сарадника/ца рекла је да континуитет стварање ове асоцијације постоји већ осамнаест година, а да формално као удружење постоје око три и по године. Асоцијација има пет локалних центара и покрива целу државу. „Асоцијација је шаренолика група људи јер наставници грађанског васпитања су наставници различитих предмета и програма који раде у школама. Наш програм реализују наставници српског и страних језика и друштвених предмета и различитих природних наука, што чини програм богатијим, али носи и неке изазове“, рекла је Ранђеловић. Она је навела да је асоцијација активно са Заводом учествовала у крирању нових програма наставе и учења грађанског васпитања за основне и средње школе. Додала је да су активно учествовали и у истраживањима поводом имплементације нових програма грађанског васпитања у последње четири године. Исто тако, учествовали су у креирању и одабиру платформе на сајту Завода за унапређивање образовања и васпитања. „Постоји један одељак на сајту „грађанско васпитање“, који смо допунили текстуалним материјалима, како би то помогло наставницима и ученицима“, навела је Ранђеловић.

Драгана Ђурић, в.д. директорка Националне асоцијације родитеља и наставника Србије рекла је да иста постоји од 2017. године у дванаест градова Србије. „Наша асоцијација се мање бавила политикама, а више праксама интеркултуралности и спровели смо два велика и значајна пројекта која је подржавала Фондација за отворено друштво. Кроз те пројекте смо порасли као организација и стекли неке своје обрисе. Наше искуство из тих пројеката је да је ова тема врло далека и апстрактна за родитеље, али и за наставнике. Без обзира што све постоји на папиру, у пракси постоји мало. Поменути пројекти које смо спроводили су највише занимали родитеље, који су као „деца Југославије“ видели велики простор да пренесу своје вредности, ставове и уверења, а овога пута на неки другачији начин. Поред тога, ово су били сјајни мобилизацијски догађаји у свим срединама- било је врло посвећено, посећено и интересантно, а у Суботици смо окупили 600 људи. У друштву које десничари и клиза ка фашизму изузетно је важно да се ово стално подвлачи као једна веома битна тема. Родитељи су препознали васпитни значај теме и да истом треба да се баве и код куће“, рекла је Ђурић.

Владимир Павловић, програмски директор Београдске отворене школе рекао је да ако желимо да мењамо ову комплексну јавну политику која се тиче интеркултуралности, постоје три димензије које је потребно мењати. „Једна димензија је на нивоу онога што је норматива- закони, стратегије прописи, други ниво је ниво институција које све нормирано треба да спроводе у пракси, а трећи ниво је ниво вредности, ставова и начина на који размишљамо и разговарамо о овој теми. Сваки од ових нивоа треба да функционишу паралено и један без другог не могу“, навео је Павловић. Павловић је дао личну емотивну опаску и осврнуо се на родитељски састанак своје деце којем је присуствовао. „Педагог нам је представио план, а ја сам се осетио као да моје дете иде у затвор јер се исти бави само последицама- ако се нешто деси. И тада сам поставио питање да ли могуће да урадимо нешто да се та структура не активира, а интеркултуралност је апсолутно механизам за то. Зато је важно бавите се превенцијом, а не последицама“, истакао је он.

Модераторка је учесницима поставила питање како је могуће да постоји добар нормативни оквир, али да у праски ствар није заживела.
„Мени се чини да смо ми парадоксално тридесет година после рата једно послератно друштво у коме смо прилично неповерљиви према некоме ко није потпуно исти као ми и да је то једна потка која се провлачи иза- хајде да стално будемо у одбрамебном моду. Други део приче је да је ово подразумевана тема, људи помисле ми смо све урадили. Ми смо једина земља која има образовање на осам језика и поред тога има елементе културе на четири језика или чак укупно шеснаест, што не постоји нигде на свету. Када сам ја студирала једина тројезична школа у Европи била је у Војловици поред Панчева, али је требало да се зарати па да нас кроз пројекте уче понова да се интеркултурално повежемо“, објаснила је Драгана Ђурић, в.д. директорка Националне асоцијација родитеља и наставника Србије.

Она је додала да повремено сами занемарујемо квалитет који има наше образовање и који имамо као образовни систем. „Мислим да треба да пригрлимо то што имамо, да будемо поносни на то и да га негујемо кроз образовни систем, али и на друге начине. Медији су јако запоставили тему интеркултуралности и она је скрајнута као јако значајна друштвена тема“, поручила је Ђурић.
Виолета Влајковић Бојић је рекла да имамо оквир, програме, слободне наставне активности и изборне програме и да интеркултура припада свим предметима, а школа јесте место контакта. „Искуство каже да се током програма и семинара јако лепо разумемо, дивно сарађујемо и добијамо примере добре праксе. Постоји и регионално повезивање наставника. Институција као Завод нема механизам праћења, али сам сасвим сигурна за већину наставника да је њихов рад заснован на демократским, хуманистичким вредностима и да постоји одсуство стереотипије и дискриминације. Наставници су систем за себе, а они утичу на своје ученике. Сви смо свесни окружења и морамо да радимо не паралелно, већ заједно, јер сви имамо одговорност“, рекла је саветница координатора Завода за унапређивање образовања и васпитања Влада Републике Србије.

Мелита Ранђеловић, председница Националне асоцијације наставника/ца грађанског васпитања и сарадника/ца рекла је да у свим школама има добрих примера реализације интеркултуралности на делу, у учионицама и у ваннаставним активностима и да треба да будемо поносни колико наставници покрећу ученике и повезују се са локалним заједницама и институцијама. „То је често једно мало острвце и не прикључују се увек сви наставници. Мислим да су нас догађања претходних месеци вратили на значај и важност васпитања, које је несумњиво увек постојало, али смо у фокус стављали образовање, а васпитање је било нешто што се реализује успут и не даје му се значај“, навела је Ранђеловић.

Владимир Павловић, програмски директор Београдске отворене школе осврнуо се констатацију да треба неговати наставнике и поставио питање да ли то чинимо, а поставило се питање да ли довољно негујемо родитеље као елемент образовног система. Павловић је навео да измене може да донесе добра међуресорна група, али „оно што тамо пише не може да се спроведе без институције и без чланова заједнице“.

Модератор на другом панелу био је Ненад Бушић из Европског покрета у Србији – Форум младих.

Елизабета Јагица, координаторка за програм и комуникације из Уније средњошколаца Србије рекла је да је овај пројекат створио корене за даљи развој интеркултуралног образовања. „За мене су интеркултурално образовање и интеркултуралност веома важни јер сам одрастала у Војводини која је мултиетничка заједница и даље живим у мултиетничкој заједници која се налази на петанест минута од Београда, у Панчеву. Важно је истаћи да то јесте мултиетничка заједница, али долази до заједничког егзистирања и ништа више од тога, а да би дошло до другог корака- интеркултуралности, потебно је много више да бисмо дошли до међусобног разумевања, а не само заједничког суживота“, поручила је Јагица.

Марко Станковић, члан Управног одобра Кровне организација младих Србије рекао је да не би требало да будемо усмерени на то како је нека култура другачија од наше, већ да нађемо начин како да нашу културу представимо некоме ко није део исте. „То је жеља да чујете некога, схватите некога и упознате некога, када је гледа из угла шта нам је заједничко, лакше је да се преомосте очигледне разлике које постоје у сваком друштву“, рекао је Станковић.

Маријана Јовић, програмска координаторка Националне алијанса практичара/ки омладинског рада рекла је да долази из струковног савеза који раде кроз неформално образовање са младима и да јој то даје увид у реалност коју млади живе. „Интеркултуралност је једна од наших кључних вредности на коју ослањамо наш рад и омладински рад не можемо да замислимо без интеркултуралности и поштовања различитости. У практичном смислу то значи да није реч само о суживоту и упозновању, сматрамо да млада особа не може да упозна себе и своју културу, ако не поседује огледало и неки репер на основу којег дефинише себе, тако да је то континуиран процес који живимо и основа квалитетног заједничког живота на једној територији, али и пут ка развоју локалне заједнице и развоју ширег друштва. Кроз учење о другима, учимо о себи и тако градимо свет који је добар за све нас“, истакла је Јовић.

Лазар Симић, млади европски амбасадор YЕАС испричао је да долази из Краљева где не постоји много различистости. „Са дванаест година сам отишао у дечје село у Швајцарској, где су биле особе других националности са Балкана, када сам се први пут срео са Албанцима са Косова. На почетку то није било најбоље, али смо добијали задатке које смо решавали заједно и који су донели добробит свима нама. Интеркултуралност је мотор за проналажење заједничког са другима из ког ће даље потицати добро за све групе“, навео је Симић.

Марко Станковић се осврнуо на Алтернативни извештај о положају младих КОМС-а и рекао да 71 одсто младих никада није учествовало у европским пројектима, а свега 12 одсто младих је имало прилику да путује негде.

Елизабета Јагица говорила је о искуству Уније средњошколаца Србије, рекавши да се интеркултуралност најчешће потеже кроз грађанско васпитање. „Ми се срећемо и повезујемо тек у средњој школи, када постајемо свесни препрека, почевши од језика. Онда на ред долазе културолошке разлике, а кроз четири године школовања је могуће створити конекције. Средњошколци истичу да је битна размена, али њих одбија ако немају довољно добре оцене да могу да буду примљени или страх што ће отићи од куће. Међутим, грађанско васпитање је изборни предмет који не похађају сви. Сам проблем образовање је фокус на оцени, а не на критичком размишљању и стварању става ка наученом“, објаснила је она.

Како је навела Маријана Јовић, у данашњем дигиталном свету када причамо о заједницама, причамо о онлине заједницама, интеркултурност је реалност. „Млади се сусрећу на Интернету са другим младим људима из различитих култура, са другим погледом на свет и другим вредносним системом и ако их ми овде у нашим заједницама кроз образовање не припремамо за тај сусрет, млади ће показивати предрасуде и испољавати стереотипе и то ће им дугорочно онемогућавати функционисање у свету какав данас јесте. Наш задатак је да радимо на оснаживању младих да изграђују своје критичко мишљење и то је важан алат за њихово припремање за реалност и да буду спремни да ризике пребаце у своју корист“, поручила је Јовић.

Лазар Симић је рекао да се врло често злоупотребљава синтагма европске вредности и да их доживљавамо као нешто далеко и наметнуто. „Међутим, онда видимо да су то основне слободе које окружују људско достојанство и да „европске вредности“ нису само европске, већ и вредности просечног Србина. Интеркултуралност је део те приче јер је Европска унија и Европа као таква сачињена од различитих нација и вероисповести, а Западна Европа је постала и дом људима који нису са овог континента. У томе Балкан и Србија не каскају, јер ми имамо природну интеркултуралност и ми смо у том смислу конфесионално разноврсни, али смо дозволили себи грешке у прошлости које су нас удаљиле једне од других“, навео је Симић.

Према речима Елизабете Јагице кроз неке друге предмете је могуће укључити питање интеркултуралности. „Важна је сарадња родитеља, наставника и ученика. Интеркултурално образовање доприноси развоју младих на различите начине и важно је питати их за мишљење“, сматра она.

Маријана Јовић из угла неформалног образовања наводи да постоје организације које су примарно опредељење за тему интеркултуралности, али оно што је специфично за омладински рад јесте да интеркултуралност прати све теме.
Извештај КОМС-а је показао да међу вредностима које преферирају млади, највише им је битна лична слобода и заштита животне средине, док се на зачељу налази религија и припадност некој религијској групи, рекао је Марко Станковић. „Ту долазимо до закључка да млади јако тешко мењају своје ставове, уједно због присуства друштвених мрежа и интернета, младима није тешко манипулисати. Посао формалног и неформалног образовања је да се ради са младима, али и да им се помогне да обраде неке информације”, објаснио је Станковић.
Према речима Лазара Симића, наше формално образовање пружа јако мало или нимало информација о Европској унији, али по његовом мишљењу много већи проблем су медији и њихово извештавање. „Добијамо информације које су нетачне и изманипулисане или потичу из личних уверења. Да бисмо били свесни да је интеркулуралност неодвојиви део демократских вредности, ми морамо имати читав спектар добрих извора, почевши од образовања и телевизије”, подвукао је он.